Tihe rane koje nanosimo voljenima

Postoje trenuci kada nehotice postajemo stranci onima koje najviše volimo. Ne zato što ne marimo, već zato što ne razumemo uvek šta naše reči znače, kako naši postupci odjekuju u nečijem srcu. Ponekad, u pokušaju da zaštitimo sebe – povredimo druge.

Laži koje izgovorimo iz straha, neispunjena obećanja koja dajemo u trenutku slabosti… ne nestaju. One se talože u duši onog koji veruje. U čoveku koji nas gleda čistim očima, očekujući samo ono što je već zaslužio – istinu i doslednost.

U tim sitnim neiskrenostima ne vidimo odmah bol. Mislimo da ćemo ispraviti stvari sutra, kada budemo jači, kada budemo spremni da se suočimo. Ali ono što zaboravljamo je – poverenje ne zna za čekanje. Ono se ruši u tišini, između dva razočaranja, u pogledu koji je nekad bio pun svetla, a sada pun pitanja.

Psihološki, često biramo laž jer nismo naučili kako da se izborimo sa sopstvenom krivicom. Obećavamo jer želimo da budemo bolji nego što jesmo. Ali istina je – ono što mi zaboravimo, oni koje volimo pamte. Pamte rečenice izrečene u prolazu, prazna "biće sve u redu", nedolazak kad su nas čekali.

I tako, dok pokušavamo da sačuvamo sebe, gubimo ono najvrednije – poverenje nekoga ko nas je voleo bez rezerve.

Ne postoji teža tišina od one u kojoj shvatimo da smo nekoga nesvesno naučili da nas više ne očekuje. I nema dublje tuge od one u kojoj uvidimo – da više ne umemo da budemo sigurnost nekome ko nam je bio dom.